Dan 3 i 4: Monopoli - Alberobello - Taranto - Paola

Ćao.

Da ste nas u utorak ujutru, ili ne daj bože uveče pitali da sumiramo utiske sa dosadašnjeg putovanja…. pričali bismo o satima i satima kiše, mokrim čarapama i vetru. Ali, doveli smo s(v)e u red.

Juče smo se probudili u Monopoliju, doručkovali na sunčanoj terasi naše kamene kućice i krenuli do Alberobello-a, malog belog grada na tri brda od našeg smeštaja.

Put je kao i do sada, bio prepun zanimljivih kutaka, drveća maslina, smokvi i ruzmarina. A nebo - fascinantno. Nebo se tačno iznad naših glava delilo na potpunu apokaliptičnu crninu i vedro The Simpsons plavetnilo. 5.6 km od Alberobello-a, pobedila je apokalipsa, i mi sedimo u nekoj poljskoj baraki sa plastom sena unutra i čekamo da prestane kiša. Posle 45 minuta odustajemo od čekanja i nastavljamo hrabro dalje, da bismo do cilja, i 700 metara uspona, stigli polu-mokri. Obišli uličice malog belog betonskog, sada već sunčanog grada, čiji su krovovi napravljeni od sivih ciglica poređanih u oblik u kupe. I opet kreće kiša. Zapravo pravi letnji pljusak. Tornado. I mi tako bez ikakvog plana, prekidamo našu isplaniranu rutu i spuštamo se do železničke stanice, koja sva sreća u tom gradiću postoji. Mokri. Mokri. Mokri. Sve. Mokro.

Idemo u Taranto! (pa ćemo posle videti šta ćemo). Zapravo, ideja je bila da napravimo prednost u odnosu na kišu koja je najavljena za ovaj deo Italije do petka. U Taranto smo stigli oko 17 časova, posle sat vremena vožnje nekim skroz interesantnim vozom zelenog enterijera.

Taranto = Bruklin. Italijanski kriminalistički niskobudžetni film u malom. Bezbroj mrkih pogleda, nigde osmeha…  Čudno, barem za naše dosadašnje iskustvo. Koji sve gradovi imaju more, nepravda! Ali dobro. Prelazimo jedan, pa drugi most i popravlja nam se malo, ali samo malo utisak. Počinjemo da tražimo smeštaj za prenoćište, a u tom taman kreće i pljusak. Završavamo na kraju ispot jednog maslinovog drveta u šatoru na izlazu iz grada, sa idejom da čim svane krenemo ka Nemoguvišedasesetimnikom gradu, na Jonskom moru, iz kog ćemo vozom preći na Tirensku stranu.

Budimo se otprilike svaka dva sata, što od ukočenosti što od hladnoće, oko 4 nas hvata onaj najslađi san, da bismo na kraju ustali u 6 i počeli sa pakovanjem. Iako je jučerašnji zalazak sunca obećavao, danas je osvanuo siv dan. Cele noći nam je zaklon pravila jedna maslina. Iz Taranta smo krenuli u 7, našli se na izuzetno prometnom međugradskom putu a ubrzo je počela kiša. Pod punom ratnom opremom: kabanica - naočare - kaciga, jurili smo i do 10 km/h, zbog prejakog vetra. Kada nemaš mnogo izbora radiš ono što moraš, tako nam se sa ove tačke čini jutarnja vožnja suprotnom trakom po pljusku.  

Oko 9 smo se našli na glavnoj železničkoj stanici grada Taranta, shvativši da je jedan ogroman oblak nad celom Italijom i da ako ostanemo, nećemo voziti sigurno još dva dana. Proveli smo dobrih pola sata nad kartom čizmaste zemlje i pravili najrazličitije kombinacije, kalkulisali s prognozom i preostalim vremenom. Da ste nas to jutro pitali gde ćemo uveče spavati, u našem odgovoru sigurno ne bi bio gradić Paola na Tirenskoj obali. Do njega smo došli pomoću dva voza, i utrošenih 7 sati puta. Prvobitni plan je bio da idemo do grada Gioia Taure i potom, ako bude lepo vreme, vozimo na sever, ka Napulju, a ako ne - da ostanemo tu dan, dva. Kada smo prešli na ovu stranu i konačno ugledali plavo nebo, laknulo nam je. Palo je i kupanje na predivnoj kamenitoj plaži koja se prostire kilometrima. Nakon kratkog predaha ulovili smo wifi. Napokon smo pogledali vremensku prognozu, a ja sam se čula sa drugaricom koja živi na Siciliji. I pogodite koje nam je sledeće odredište 🙂

Odlučili smo da ostanemo u Paoli do sutra, našli preeeedivan B&B smeštaj koji drži preljubazna Alessandra. Okupali se u bazenu, večerali pastu u dvorištu sa fascinantnim pogledom na more i napisali ovaj blog :)

Do sledećeg wifi-a,

Ciao!