24 Septembar, 2016
1 minut čitanja
Osvanuo je i dan kada idemo kući. Mada, kada malo bolje razmislim, krenuli smo kući onog momenta kad smo se iskrcali sa trajekta u Bariju pre 20ak dana. Poslednji put sklapamo šator i mašemo moru. Do Vićence smo stigli vozom bez problema, ali kada smo došli na autobusku stanicu gde je trebao da dođe bus za Novi Sad, niko nije znao da nam kaže ništa o tome. Na šalteru su rekli da ponekad vide tu neki autobus za Srbiju, ali da ne znaju ništa više o tome. Malo smo se muvali po stanici, a onda otišli do Spara po grickalice za put.
Kad smo se vratili već je trubeo dotični prevoznik sa KG tablicama i vozačicom. Utovarili smo biciklove i prtljag uz manje telesne povrede i seli na mesto iznad zadnjeg levog točka. Na sledećem zaustavljanju prekoputa nas dobili smo i poslednjeg 60og gastarbajtera u autobusu, vozača kamiona, koji to svoje kamionče voza već 7 godina na relaciji - Castelfranco Veneto - Padova (51km), a usput zna i sve rođake ostalih putnika, barem do trećeg kolena. Među ostalim putnicima bili su tu i švercer biciklova, tata kamiondžija, sin kamiondžija, još jedan sin kamiondžija, sin fudbaler, zidar koji pravi super zemljane podove.
Najzad, u pola dva izjutra, Novi Sad.