Dan 10: San Ferdinando - Marinella

Jako imam veliku zelju da pišem specijalno za ovaj dan. Probudili smo se u 7, i još tada sam poželela da ostanemo još jedan dan, ili da sledeću planinu pređemo vozom. Već prva odluka je bila pogrešna i odatle je sve išlo nizbrdo. U ovom tekstu nećemo otkrivati pol vršioca određene radnje da ne biste morali/mogli da birate stranu.

Dakle, nakon što je odlučeno da se ide kraćim putem, koji je bio od kamenja, uzan, strahovito strm, oba bicikla su bila preneta na vrh jer nije bilo šanse da ih guramo. Dok je jedno nosilo biciklove gore, drugo je služilo kao hrana komarcima dobrih sat vremena. Toliko o kraćem putu. Napokon smo ugledali asfalt, ali smo već bili mokri od nosanja biciklova. Levi put išao je nizbrdo, do železničke stanice koju je jedno od nas priželjkivalo, a desni gore, u brda. Krenuli smo desno. Da se penjemo, i penjemo i penjemo i nikad kraja a koleno boli i škljoca. A kad je nizbrdo idemo 10 na sat. Užas. Ne znamo da li da se smejemo ili plačemo.

U poslednja dva dana strašno nam se poremetio centar za rasuđivanje brdovitosti terena, tako da smo uzbrdo tretirali kao ravno a ravno kao nizbrdo. I došli do zaključka da je trebalo da ponesemo vaser vagu.

I popnemo se do starog grada mesta Nicotera, ne znam tačno zašto, pogledamo mapu i shvatimo da taj put uopšte nije dobar. Trebalo je da idemo ka mestu koje se zove Vibo Valentina. Kroz celu Italiju postoji nešto što zovemo narandžasti put, a to je put koji ide bliže obali od autoputa, manja je dozvoljena brzina i manje je prometan. E pa tu smo shvatili da ipak ne idemo narandžastim putem. Krenuli smo da se spuštamo, i ubrzo ugledali polaznu tačku ovog putešestvija. Pošto je jedno od nas bilo iznervirano i ljutito se sjurilo dole, drugo se nadalo da se spuštamo jer ćemo konačno ići vozom (kad smo već promašili put, izgubili dva sata i boli koleno). Međutim krenuli smo opet da se penjemo do beskonačnosti, kada je na jednom biciklu pukla guma. To je bilo u podne. Sad, sve dalje što se dešava, moglo bi da počne SREĆOM.

Srećom u blizini je bilo dvorište ljubaznih Italijana. Dok je jedno želelo da zakrpi gumu, drugo je želelo da je promeni. Krpljenje nije uspelo a pola sata je neprimetno prošlo. Uspeli smo nekako da namestimo rezervnu gumu, malo je naduvamo pomoću pumpe a malo čika italijanovim kompresorom. Dok su “momci” naduvavali gumu, ja sam se sita ispričala sa gospođom. Falabogu na to malo francuakog i španskog koje znam, pa sam je đene - đene i razumela. U jedan smo bili na putu. Tačnije, 20 metara dalje. Jednom od nas se nije sviđala navodna nenaduvanost određene gume, pa je traženo da se zaustavimo i naduvamo je. Tu se ventil zaglavio u pumpi a zatim je i polomljen. U afektu je pumpa bačena u livadu. Točak je skinut, ovog puta zadnji i odnet nazad, kod čike sa kompresorom. Potrošili smo rezervne gume.

Ja sam ostala da čuvam biciklove. Naišla su dvojica biciklista, Čeh i Brazilac, krenuli u Rim iz Palerma. Pitaju je l sve ok, rekoh - nikad bolje.  Zustavio se jedan automobil sa sličnim pitanjem. Oni su dodali i da ne treba da idemo u Vibo Valentini jer je predaleko..

Nešto kasnije se Momčilo vratio sa točkom. Točak smo namestili.U tri smo krenuli (DVA SATA KASNIJE). Prešli smo 25km za 6 sati. Van svake pameti je pomišljati da ćemo stići igde. Malo je falilo da stopiram bilo kom kamionu da utovari i nas i biciklove i sve i da vozi kud hoće. Na jednoj pumpi smo kupili sir, seli ispred i jeli ga. Opet je bilo uzbrdo i brojali smo krivine do kraja. Gurali smo biciklove, pogađali marke automobila i konačno došli do vrha vrhova, da nije moglo više gore.

Toliko smo bili šlogirani svim dešavanjima da smo gurali nizbrdo. Svaki dan zaboravim da se moramo spustiti ako se penjemo. A taj deo je nešto neprocenjivo, neverovatna nagrada. Kilometri i kilometri 40km/h spuštanja, predivnog novog puta i ugledasmo more. Ubrzo smo našli i kamp u kom smo želeli da spavamo. Na divnoj šljunkovitoj plaži, jedno kamp seoce kom je domaćin simpatični ronilac. Kaže - dajte koliko hoćete. Još jedno veče kada smo zalazak sunca gledali iz mora.